Nacionalna asocijacija za oružje Srbije

Pismo Branimira Živanovića, člana NAOS-a
Nedavno smo dobili pristupnicu i pismo jednog novog člana NAOS-a.
Gospodin Branimir Živanović je, prateći naš rad, prepoznao vrednost NAOS-a i to mišljenje kao i mišljenje o aktuelnim zbivanjima u oblasti oružja, izneo u jednom veoma kvalitetnom pismu, koje zaista zavređuje pažnju da se objavi na sajtu NAOS-a.
Verujem da će mnogi naši članovi i naravno, posetioci sajta, videti koliko je istine Branimir izneo.

Duško Ilić


Nacionalna asocijacija za oružje Srbije 11.04.2013. NAOS


Poštovani,

ja sam Branimir Živanović. Ovaj dopis šaljem uz pristupnicu NAOS-u.
Imam 54 godine. Po zanimanju sam preduzetnik, po obrazovanju diplomirani inženjer arhitekture. Ljubitelj sam svih dostignuća tehnike, nauke, umetnosti, i kvalitetnog dizajna.

Pored ljubavi ka automobilima, motociklima, biciklima, foto i kino tehnici, satovima i svim dobro dizajniranim spravama, priličnu posvećenost poklanjam oružju svih vrsta, što je ljubav koju su mi usadili još od rane mladosti, deda - stari posvećeni lovac i otac mašinski tehničar i dobar poznavalac oružja. Ljubitelj sam streljačkog oružja, taktičkog i sportskog, hladnog oružja svih vrsta, vojnih tehnika, drevnih borilačkih veština. Proučavam razvoj vojne opreme i svih oružja kroz istoriju - kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih snaga (posebno II svetski rat i savremeno doba). Interesuje me balistika, oružarska konstruktivna tehnika i opšti dizajn na liniji upotrebljivosti vatrenog oružja. Dobro poznajem zakonodavni okvir oružja i municije, kao i napore NAOS-a na uspostavljanju valjanog i realnog odnosa ka oružju i municiji kada je zakon u pitanju. Imam jasno razvijen etički stav po pitanju odnosa oružja i društva.

Razlog želje za pristupanje članstvu u NAOS je sledeći:

Postojanje NAOS-a smatram apsolutno nužnim, balansom između države i svih vrsta korisnika oružja, prodavaca i proizvođača. Dajem punu podršku NAOS-u u naporima da se donese novi korektan zakon i rado bih bio član asocijacije sa željom aktivnog učešća.

Postojeći Zakon je na mnogo načina loš, a dovoljno strog. Razna tumačenja, uputstva, komentari i neukost pojedinih službenih lica stvaraju dodatni haos.
Da li su se vlade, čak i najliberalnijih zemalja sveta uplašile od svojih naoružanih građana?
Posebno me je pogodila negativna kampanja koja se vodi širom sveta (USA, UK, EU, Srbija) proizašla iz nasilja koja su pogađala nevine, za koju jasno vidim da je besmislena i da uopšte ne služi javno izrečenim razlozima, već da ima sasvim drugu svrhu.

Kada je u pitanju kampanja medija vezana za tragični događaj u Velikoj Ivanči, kada je vatrenim oružjem ubijeno 12 lica i jedno teško ranjeno, sa samoubistvom izvršioca, ne mogu da odolim da ne dam sledeći komentar:

Velika nevolja je koristiti tragediju - ubistva, koja su posledice sociopatskog stanja, teških psihičkih poremećaja, ili brutalnog kriminala, kao povod za obračun sa oružjem i njihovim legalnim vlasnicima, te čitavim sistemom koji tretira oruzje.
Vatreno oružje je samo sredstvo izvršenja ovog i sličnih delikata, a to je moglo biti i bilo koje drugo sredstvo - oruđe koje, shodno Zakonu ne spada u oružje, što počiniocima uopšte ne bi bilo važno.

Ove tragične pojave se, na žalost, ne mogu smanjiti, niti nestati, čak ni potpunim oduzimanjem vatrenog oružja od naroda. Takođe bilo kakva edukacija vlasnika tu ne može pomoći. Krivična dela vatrenim oružjem su činili i pripadnici državnih organa, naoružani službenim oružjem, posebno trenirani i obrazovani, te svesni posledica. 0 krivičnim delima izvršenim nelegalnim oružjem ne vredi uopšte komentarisati.

Frenetična hajka na vatreno oružje i njihove vlasnike, policiju, ili Zakon (čak je prozvan i NAOS u negativnom smislu !!!???), je magla koja baca pod tepih stvarne probleme društva iz kojih ovakve tragedije nastaju, a podilazi patološkim strahovima koje pojedinci-birači gaje. Šta ćemo sa strahom od mraka? Da li treba uvesti zakon o zabrani mraka, jer je u ljudskoj populaciji ogroman broj onih koji gaje ovaj patološki strah. Patološki strahovi se moraju lečiti, kao što se moraju raznim metodama zaustaviti agresivci bez obzira koji je uzrok njihove agresivnosti. Neko ko je spreman da načini masakr, ne mora imati vatreno oružje, ili bilo kakvu drugu „opasnu stvar", može, na primer, svojim automobilom načiniti mnogo veću štetu. Pa hajde da posle nekoliko ovakvih slučajeva zabranimo automobile, ili da vozačima vožnju učinimo besmislenom nizom državnih mera.
Fama o oružju se mora razbijati kvalitetnom edukacijom, a ne stvarati kao što je primer iz nekih jučerašnjih novina u kome je novinar kao posebno važnu stvar našao da naglasi da je istim oružjem i Kapisoda izvršio ubistvo. Znači, to je taj predmet koji će za čas postati legenda u mračnim umovima pojedinaca i personifikacija moći, osvete, ili ko zna čega!?

Jasna kontrola prometa oružja mora da postoji. Takođe mora da postoji i jasan i strog zakon o držanju, nošenju i upotrebi oružja. Jasan i strog, ali ne besmislen.
Sadašnji Zakon, a i onaj koji država sprema je prilično posvećen temi "građani bez oružja". Pitanje kome i čemu to služi otvara vrlo široku debatu, ali pitanje ko će i kako biti uskraćen u korišćenju elementarnih građenskih prava je jasno vidljivo. To su sami građani koji imaju pravo na elementarnu sigurnost, odbranu od kriminala i zaštitu svojih života i imovine. To su i građani sportisti, hobisti, kolekcionari, nemilitantni ljubitelji oružja, kao i ljubitelji prirode i divljine, u kojim je uslovima prikladno imati uza se neko oružje. Zakon bi morao da uz svu strogost ostavi mesta razvoju kulture odnosa ka oružju.

Na kraju, Zakonom se ne sprečavaju nezakonite radnje, već se zabranjuju i sankcionišu. Mehanizam sankcionisanja nezakonitih radnji nije mehanizam društvene preventive. Ako se društvena preventiva bude sastojala u smanjenju broja potencijalnih sredstava za vršenje krivičnih dela protiv života i zdravlja ljudi, pogotovu onih psihopatskih pojava, odosmo u ćorsokak, jer izvor sredstava za vršenje takvih krivičnih dela je praktično neograničen, a proteže se sve do umeća korišćenja sopstvene snage, kojim se (dokazano) može naneti mnogo štete. Upravo stvaranju mehanizma preventive NAOS može dosta da pomogne svojim aktivnostima i idejama vrhunskih profesionalaca koji su u njenim redovima, a nadam se i aktivnošću nas amatera koji imamo dosta dobre volje, zdravog razuma, a poneko i skoro profesionalna znanja iz ove oblasti.

Branimir A. Živanović

U potpunosti se slažem sa g. Branislavom.
Šteta što među onima koji odlučuju o Zakonu o oružju, nema ovakvih ljudi poput g. Branislava, ali se iskreno nadam da će ovo pismo stići i do onih kojima je prvenstveno namenjeno!

Neshvatljiva je stigmatizacija legalnih vlasnika oružja koji poštuju zakon, jer ti savesni građani nemaju nikakve veze sa onima koji ga krše. Država te gradjane nerazumnom poreskom politikom bez ikakvog razloga i krivice visokim porezima kažnjava, terajući ih da oružje na svoju štetu u bescenje prodaju, poklanjaju ili vraćaju MUP-u, jer nemaju para da plate velike poreze. Na taj način država obezvređuje vrednost njihove lične imovine (oružja) koje su svojim novcem legalno kupili i platili uz sve ostale poreze i takse. Neprihvatljivo je da država zakonima i propisima u njihovo ime i na njihovu štetu stvara negativan publicitet i njihovu stigmatizaciju kao legalnih vlasnika oružja koji su samo iskoristili svoje zakonsko pravo. Država mora da nagradi one koji poštuju zakone i kazni one koje ih krše. Ako ima 800.000 legalnih vlasnika oružja - to je ozbiljan birački potencijal. Vlast bi to morala da zna i da poštuje njihova prava a ne da ih brinu prava vlasnika recimo jahti,aviona i sl.

Pa ljudi moji kao da smo svi zaboravili izvorno značenje reči "POREZ". Zar to na turskom ne beše "HARAČ".
Kako će ova država da napuni prazan budžet (čitaj šupalj kao đevđir), nego porezom, carinama, akcizama i taksama.
Teško da će se oni ikada odreći poreza na oružje!!