FLEŠ VESTI
STALNE ČLANICE
LOGOVANJE
ONLINE KORISNICI
Ko je na mreži: 11 gostiju i nema prijavljenih članova
STATISTIKA
- Broj pregleda članaka
- 805958
Sajt www.naos.org.rs koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu i ubrzaju vam učitavanje sadržaja. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom privatnosti i Uslovima korišćenja.
НОВИ ЗАКОН - ЗБОГОМ ОРУЖЈЕ ?
НОВИ ЗАКОН - ЗБОГОМ ОРУЖЈЕ ?
Свакодневна прича о Европским вредностима, заснива се на жељи, да се што пре приближимо Европској унији, као демократски најмодернијем облику удруживања народа. У вези са тим, и закони које доносимо, требали би бити у складу са законима земаља Европске уније, поготово у области људских (грађанских) права и приватне (личне) својине. Нови Закон о оружју и муницији, који је већ скоро годину дана на снази, најављиван је као модеран, подстицајан за легално набављање и држање оружја, примерен Европским законима и правима грађана. Међутим, када је угледао светлост дана, испоставило се да је Закон рестриктиван, пун мањкавости и недоречености и да нема везе са грађанским слободама и директно задире у приватну својину. Не улазећи у то ко и како је писао закон, пошто о томе треба да мисле они, који су тамо неком поверили писање тако важног закона, очигледно је да је закон писан на основу предпоставки, да су сви садашњи и будући власници легалног оружја, људи који ће сигурно једног дана учинити кривично дело. Где нестаде уставно право на презумцију невиности, до момента док се не докаже кривица? По важећем закону, садашњи и будући власници оружја, разним потврдама и уверењима морају доказивати да су исправни грађани овог друштва, а још ако и комшија каже неку лепу реч о њима, можда ће и добити дозволу за набавку оружја или задржати оно које већ имају. Е сад, ако су већ проверени по свим основама, чему онда потреба за додатно малтретирање, које чак ни овај рестриктивни закон није предвидео. Пример: приликом замене оружних листова мимо закона је тражено од власника оружја, који су исто набавили пре 1999. године, да накнадно, без обзира на стечено право, завршавају обуку у руковању ватреним оружјем. Приметно је, да иако је донет у циљу смањења нелегалног оружја, ЗОМ се искључиво бави, смањењем легалног оружја код грађана. Процедуре и материјална давања, која се траже од грађана, ако желе поседовати легално оружје, изузетно су дестимулативне, а резултат тога, биће пораст илегалног оружја, без обзира на законске последице. Резултати предходне две легализације су најбољи показатељ колико су грађани, под овим законом, спремни да се одрекну илегалног оружја. Свака прохибиција, рађа криминал у материји коју прохибише. Сходно томе, само либералан закон, може допринети смањењу илегалног оружја код грађана. Зар то није у интересу државе?
ZOM
Муке (по прописима) легално наоружаног Србина
Муке (по прописима) легално наоружаног Србина
Научници који се баве еволуцијом људске врсте, сагласни су у једној чињеници, да је човек постао човек, када је свесно употребио предмете из свог окружења као оружје. Сматра се да је то период од пре 1,8 милиона година, када дотадашњи Хомо хабилис еволуира у Хомо еректус. Тај наш давни предак, користио је свесно као оружје, оштро камење, зашиљено дрво, тољагу, кости животиња, и слично. Од тада, па све до данас, оржје јесте (свидело се то неком или не) нераздвојни пратилац човека, који га користи у сврху личне и колективне безбедности, лова и спорта. Гледано историјски, оружје се користило за освајања народа и територија, али и за стицање и одбрану слободе, пошто (опет, свиђало се то неком или не) рат је најчешће стање људске врсте, обзиром да колектвна свест земаљске популације, није достигла ниво у коме неће бити насиља. Док се то не деси, човек ће бити принуђен да поседује оружје, ако ништа друго а оно из разлога биолошког опстанка.
Једно од основних начела Уједињених Нација, је повеља о људским правима, на чијем првом месту је право сваког човека на живот, што аутоматски значи да сваки човек има право да брани свој живот свим расположивим средствима. Чак, и да не постоји правно регулисање „права на живот“, у свести сваког човека је жеља за преживљавањем и страх од смрти, који га стимулише на одбрану и очување живота. Наш Устав, такође гарантује сваком грађанину право на живот. Поштујићи то право, Србија као демократска земља, одрекла се једине могућности, када држава може да одузме нечији живот, а то је смртна казна. Иако је та казна била предвиђена за најтежа кривична дела, када појединац или више њих одузме нечији или више живота, прихватајући принципе модерних демократија, Србија је укинула смртну казну заменивши је за 40 година затвора. Међутим, држава има право и обавезу да брани свој суверенитет, своје границе, друштвени поредак, у крајњој линији и све своје грађане. У тој одбрани држава ангажује све своје ресурсе, не водећи баш рачуна о прекомерној употреби силе, тј. не поставља се питање да ли је одбрана реципрочна нападу, већ чини све да опасност елиминише, што је потпуно нормално и оправдано. Ако је то већ тако, а јесте, то значи да сваки грађанин има легитимно право да штити свој живот и живот својих укућана као и своја материјална добра, свим средствима. Зашто? Зато што су грађани део државе, без којих, иначе, ни држава не би постојала. Свима је јасно да држава није у могућности да штити сваког грађанина 24 сата, 365 дана у години, али то не значи да држава треба да спутава грађане да се сами штите.
Još članaka...
