Nacionalna asocijacija za oružje Srbije

Муке (по прописима) легално наоружаног Србина

Научници који се баве еволуцијом људске врсте, сагласни су у једној чињеници, да је човек постао човек, када је свесно употребио предмете из свог окружења као оружје. Сматра се да је то период од пре 1,8 милиона година, када дотадашњи Хомо хабилис еволуира у Хомо еректус. Тај наш давни предак, користио је свесно као оружје, оштро камење, зашиљено дрво, тољагу, кости животиња, и слично. Од тада, па све до данас, оржје јесте (свидело се то неком или не) нераздвојни пратилац човека, који га користи у сврху личне и колективне безбедности, лова и спорта. Гледано историјски, оружје се користило за освајања народа и територија, али и за стицање и одбрану слободе, пошто (опет, свиђало се то неком или не) рат је најчешће стање људске врсте, обзиром да колектвна свест земаљске популације, није достигла ниво у коме неће бити насиља. Док се то не деси, човек ће бити принуђен да поседује оружје, ако ништа друго а оно из разлога биолошког опстанка.

Једно од основних начела Уједињених Нација, је повеља о људским правима, на чијем првом месту је право сваког човека на живот, што аутоматски значи да сваки човек има право да брани свој живот свим расположивим средствима. Чак, и да не постоји правно регулисање „права на живот“, у свести сваког човека је жеља за преживљавањем и страх од смрти, који га стимулише на одбрану и очување живота. Наш Устав, такође гарантује сваком грађанину право на живот. Поштујићи то право, Србија као демократска земља, одрекла се једине могућности, када држава може да одузме нечији живот, а то је смртна казна. Иако је та казна била предвиђена за најтежа кривична дела, када појединац или више њих одузме нечији или више живота, прихватајући принципе модерних демократија, Србија је укинула смртну казну заменивши је за 40 година затвора. Међутим, држава има право и обавезу да брани свој суверенитет, своје границе, друштвени поредак, у крајњој линији и све своје грађане. У тој одбрани држава ангажује све своје ресурсе, не водећи баш рачуна о прекомерној употреби силе, тј. не поставља се питање да ли је одбрана реципрочна нападу, већ чини све да опасност елиминише, што је потпуно нормално и оправдано. Ако је то већ тако, а јесте, то значи да сваки грађанин има легитимно право да штити свој живот и живот својих укућана као и своја материјална добра, свим средствима. Зашто? Зато што су грађани део државе, без којих, иначе, ни држава не би постојала. Свима је јасно да држава није у могућности да штити сваког грађанина 24 сата, 365 дана у години, али то не значи да држава треба да спутава грађане да се сами штите.