^ Nazad na vrh
Serbian English German Russian Spanish

Sajt www.naos.org.rs koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu i ubrzaju vam učitavanje sadržaja. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom privatnosti i Uslovima korišćenja.

Муке (по прописима) легално наоружаног Србина


Муке (по прописима) легално наоружаног Србина


Научници који се баве еволуцијом људске врсте, сагласни су у једној чињеници, да је човек постао човек, када је свесно употребио предмете из свог окружења као оружје. Сматра се да је то период од пре 1,8 милиона година, када дотадашњи Хомо хабилис еволуира у Хомо еректус. Тај наш давни предак, користио је свесно као оружје, оштро камење, зашиљено дрво, тољагу, кости животиња, и слично. Од тада, па све до данас, оржје јесте (свидело се то неком или не) нераздвојни пратилац човека, који га користи у сврху личне и колективне безбедности, лова и спорта. Гледано историјски, оружје се користило за освајања народа и територија, али и за стицање и одбрану слободе, пошто (опет, свиђало се то неком или не) рат је најчешће стање људске врсте, обзиром да колектвна свест земаљске популације, није достигла ниво у коме неће бити насиља. Док се то не деси, човек ће бити принуђен да поседује оружје, ако ништа друго а оно из разлога биолошког опстанка.

1

Једно од основних начела Уједињених Нација, је повеља о људским правима, на чијем првом месту је право сваког човека на живот, што аутоматски значи да сваки човек има право да брани свој живот свим расположивим средствима. Чак, и да не постоји правно регулисање „права на живот“, у свести сваког човека је жеља за преживљавањем и страх од смрти, који га стимулише на одбрану и очување живота. Наш Устав, такође гарантује сваком грађанину право на живот. Поштујићи то право, Србија као демократска земља, одрекла се једине могућности, када држава може да одузме нечији живот, а то је смртна казна. Иако је та казна била предвиђена за најтежа кривична дела, када појединац или више њих одузме нечији или више живота, прихватајући принципе модерних демократија, Србија је укинула смртну казну заменивши је за 40 година затвора. Међутим, држава има право и обавезу да брани свој суверенитет, своје границе, друштвени поредак, у крајњој линији и све своје грађане. У тој одбрани држава ангажује све своје ресурсе, не водећи баш рачуна о прекомерној употреби силе, тј. не поставља се питање да ли је одбрана реципрочна нападу, већ чини све да опасност елиминише, што је потпуно нормално и оправдано. Ако је то већ тако, а јесте, то значи да сваки грађанин има легитимно право да штити свој живот и живот својих укућана као и своја материјална добра, свим средствима. Зашто? Зато што су грађани део државе, без којих, иначе, ни држава не би постојала. Свима је јасно да држава није у могућности да штити сваког грађанина 24 сата, 365 дана у години, али то не значи да држава треба да спутава грађане да се сами штите.

3

Недавно, у једном селу, двоје стараца спавају у својој кући. Буди их ломљава врата, почињу да вичу у нади да ће провалник одустати. Међутим, ломљава врата се наставља. Старац узима пушку, упозорава провалника да ће пуцати али провалник не одустаје. Престрављен старац пуца кроз полу разваљена врата, пуца ниско у пределу ногу, ипак не жели да носи нечији живот на души и провалник пада рањен у ногу, док други провалник бежи. Старац позива сина који живи у другом месту а овај обавештава полицију. Полиција на месту догађаја налази одбачену јакну у њој пиштољ и фантомка, рањеног лопова одвозе у болницу, старца у полицију, пишу кривичну пријаву за изазивање опште опасности, одузимају му пушку, али и сину пиштољ иако син не живи у истом месту и низашта није крив !!! Старца сада чека мукотрпно суђење, вештаци, и ко зна шта све још не, а још да моли Бога да му у међувремену опет не дођу незвани гости, а он и његова жена голоруки. Сваком ко осуди овог старца, треба поставити питање шта би он урадио у датој ситуацији, али да буде искрен у одговору.

Неколико дана после овог догађаја, у једном другом селу убијени су у својој кући муж и жена. Убице су ухваћене, над њима неће бити извршена смртна казна. Покојни супружници, нису имали могућност да одбране свој живот.

Убрзо за овим догађајем опет у једном селу, двојица младића заклали су свог комшију у његовој кући због пар хиљада динара. Ни над њима неће бити извршена смртна казна, добиће пар година затвора, храна и спавање о државном (читај: трошку грађана) буџету. Несрећна жртва није имала право на живот, без обзира на повељу УН и Устав Србије, који без стварне примене, остају мртво слово на папиру.

Колико је до сада било сличних случајева где жртве нису могле да одбране свој живот, само зато што нису имали могућност да оружјем одбране свој живот. Колико је полицајаца погинуло или рањено, у сусрету са криминалцима, само зато што су се двоумили, да ли да употребе оружје у датој ситуацији, знајући кроз шта ће морати касније да прођу, ако то ураде. Доношењем Закона о приватној својини, као и ревизијом и детаљнијом обрадом параграфа закона који регулишу нужну одбрану, у многоме би се појасниле ситуације када неко може бранити живот и имовину, без правних последица по себе.

Без обзира колико се као нација дичимо ратном традицијом и слободарским духом, оружје у Србији је постала табу тема, при чијем помену почиње се говорити готово шапатом. Зашто се о томе не би говорило, на пример, као о италијанским ципелама, аутомобилу, веш машини, што је нормално у целом свету. Корене овога треба тражити у прошлости, тачније у последње две деценије прошлог века. Осамдесетих година, прошлог века у Србији се неко сетио да оптички нишан прогласи опасном „справом“ па је самим тим за његову набавку било потребно одобрење СУП-а. Али гле чуда, то није важило за АП Војводину па се на пример, већ у Панчеву опички нишан могао купити без икаквог одобрења. Следећи „бисер“ било је набавка карабинске и пиштољске муниције на посебно одобрење за набавку исте, које се добијало једном годишње. Било је у унутрашњости СУП-ова који су давали одобрење на 5 и словима пет, карабинских метака, док се у истом периоду у Хрватској и Словенији карабинска и пиштољска муниција продавала слободно само на оружни лист. Напомена: Тада смо били једна целовита СФРЈ. И док се српски ловац тресао над сваким испаљеним метком, дотле су наша тадашња „браћа“ вежбала гађање, не стрепећи за муницију, спремајући се за догађаје који су уследили почетком 90-тих. Зли језици су тада говорили да се у Србији намерно врши рестриктивна политика према власницима оружја, не би ли се умањила њихова борбена спремност. Гледано са ове историјске дистанце, изгледа да су били у праву. Деведесете године и све оно што се у њима дешавало, донеле су још рестриктивнији однос према легалним власницима оружја. У немоћи да контролише нелегалне токове оружја, држава је власницима легалног оружја забранила ношење оружја за личну безбедност (какве ли ироније), који су од тог момента могли да га држе у кући. Ни то није било довољно већ се неко сетио да на то оружје, које седи у каси, треба да се плаћа и порез. За то време криминалци су се шетали добро наоружани и то оружјем за које обичан грађанин чак није ни могао да има дозволу, а при томе нису ни плаћали порез на исто. Самим тим поштени грађани, власници легалног оружја, били су у неравноправном положају у односу на криминалце, те им је била ускраћена могућност да бране свој живот. Опет су зли језици говорили да то неко ради намерно, не би ли опет умањио могућност борбене спремности грађана Србије. Заиста, коме је то у интересу да разоружа Сбију?

2

Наоружан народ спреман је да се супротстави свакој агресији. Звучи ли познато чувена реченица Јосипа Броза, којм је поткрепио своју идеју о општенародној одбрани и друштвеној самозаштити. Старији се сећају оног ОНО и ДСЗ, коју су сви улизички приписивали Брозу, иако је он ту идеју украо од Швајцараца и њиховог система одбране, која се заснива на наоружаним грађанима, који чине јединствен систем одбране Швајцарске Конфедерације. Кад смо већ код Швајцараца, недавно је њихов начелник штаба армије, упозорио грађане на могућност терористичких напада, па се вртоглаво количина оружја код грађана са 2,5 милиона попела на 4 милиона комада. Швајцарска има 8 милиона становника, и нико због толике количине оружја у народу, не прави проблем.

Наоружани легалним оружјем, грађани представљају и претњу терористима јер су у стању да одбране свој и туђи живот, до доласка полиције, а не да представљају глинене голубове за одстрел. Пример за то је трагично дешавање у Паризу, када је два сата, група терориста убијала кога је хтела у концертној дворани, док најзад није интервенисала полиција. Наравно нико од посетилаца концерта није имао оружје и није могао да одговори терористима. Замислите на пример, сличан концерт у Тексасу, где би на први пуцањ терориста бар 50 гледалаца узвратило ватру и вероватно ликвидирали терористе пре доласка полиције и тиме умањило број жртава.

Прошлогодишња скупштинска расправа о новом Закону о оружју и муницији, обиловала је масом произвољних, паушалних, и нестручно срочених података, где су се чак и термини типа „оружани лист“ често користили и то чак од посланика који су рекли да имају оружје. Могли су бар да прочитају да на ОРУЖНОМ ЛИСТУ нема А после Ж. Толико о томе колико су били спремни за дискусију, о том, иначе важном закону. Стално се баратало паушалном оценом колико нелегалног оружја има код грађана и то се узимало као аргумент за рестриктивну политику према власницима легалног оружја. Зашто би неког власника легалног оружја, требало да буде брига колико има нелегалног оружја. Тиме треба да се баве безбедносне структуре и правосуђе. Често се у медијима спекулише колико је кривичних дела извршено ватреним оружјем, али још нигде нисмо видели статистику колико је у последњих, рецимо 10 година, извршено кривичних дела легалним а колико нелегалним оружјем. Питање је да ли уопште таква статистика постоји, или се све трпа у „у исти кош“?

Иначе нови закон је донео неке новине као побољшање, типа, слободна куповина муниције, ваздушних пушака и сл., али је донео и нове рестрикције и материјална давања грађана. Лекарско уверење представља новину и НАОС то подржава, али вадити уверење на сваких 5 година представља терет за грађане. При полагању возачког испита, рецимо са 18 година, тада вадите лекарско уверење и до 65-те године „вози Мишко“, нико те не пита да ли си за тих 47 година у међувремену ослепео, оглувео, да ли си можда психички лабилан или си постао ноторни алкохоличар. И није важно што сваки дан возиш и такав угрожаваш све око себе, али је страшно битно да ловац који у просеку користи оружје 10 пута годишње или оних 98% власника пиштоља који их годинама нису узели у руку, да сваких 5 година иду на лекарски преглед. Међутим законодавац је за будуће власнике оружја, предвидео лекарски преглед, који ће сваког ко га прође, директно кандидовати за космонаута. Наиме, постављени су такви критеријуми за психо физичко стање власника оружја, као да су преписани из НАСА-а пропозиција за космонуте. Питање је колико би полицајаца и војника остало у служби ако би се стриктно извршио над њима преглед какав је прописан за власнике оружја. У ствари, било би добро да сви који се баве политиком прођу кроз такав лекарски преглед, јел ко зна докле би онда Србија догурала. Била би боља од Швајцарске. Елем, у сваком случају, ако имате неки килограм вишка или ако сте ниски растом, или мршави, имате повишен шећер и холестерол, или носите наочаре, или вам не дај Боже фали неки прст на руци, по замисли законодавца тј. оног лица (које има, име и презиме) које је написало и потписало Правилник, може се десити да не добијете лекарско уверење са позитивним мишљењем. Е сад, можете да тужите државу и лекара због дискриминације јел нигде у нормалном свету не постоје такве здравствене пропозиције, под условом да нисте војни пилот. То у пракси изгледа овако: Долази средовечни банкарски чиновник, уз то још и ловац са ловачким стажом од 30 година, и захваљујући свом послу, мало је повио кичму набио неки килограм вишка, носи наочаре и седа пред доктора. Овај га гледа и каже Ти дебели нећеш моћи да добијеш уверење, зашто ниси водио рачуна о свом изгледу, овде пролазе само манекени са прописаним пропорцијама, висина + маса и томе сл. па кад смршаш а ти дођи поново. А замислите тек, ако дође рудар, или земљорадник, и није крив што живи у земљи где је здравство и здравствено стање нације такво какво јесте, и још неко треба да му то узме као отежавајућу околност, и прогласи га неспособним да има оружје. Значи ли то да је тај аутоматски неспособан да сутра брани земљу. Лекарски преглед треба да буде, али само у области менталног здравља, што је код власника оружја нај важније.

4

Кад добијете возачку дозволу нико неће ићи по вашем комшилуку да се распитује какав сте човек, дали сте склони алкохолу и насиљу. Зато слободно пијте (док вас не ухвате), слободно се бахато понашајте у саобраћају јер превенција не постоји, одговараћете тек кад направите неку несрећу. Ако кажете комшији у расправи да ће те га, на пример, згазити аутом, мирно спавајте нико неће доћи да вам узме ауто. Е сад, ако поднесете захтев за набавку оружја, будите сигурни да ће се полиција распитивати (остатак из времена Јосипа Броза) по комшилуку о вашем лику и делу, и ако нисте по вољи комшији, рецимо имате лепшу жену од његове, или терате раздељак на лево а њему се свиђа на десно, будите сигурни да од оружја нема ништа. Деси се да комшија и не зна уопште ко сте ви, али да се направи важан пред полицајцем (синдром балканског шпијуна) оцрниће вас на сва уста. Проблем тзв. теренске провере је у кршењу дискреције подносиоца захтева за оружје. Зашто би полиција давала информацију неовлашћеним лицима (комшији) да ви желите да набавите оружје. То лице може да злоупотреби ту информацију и да нанесе штету подносиоцу захтева. Иначе сте дужни да при подношењу захтева приложите уверење из суда да нисте под истрагом, полиција по службеној дужности врши проверу по кривичној евиденцији, плус лекарско уверење и ако је ту све чисто не постоји законска препрека за добијање оружја. Какве комшије и „рекла, казала“. Е, али ту постоји и тзв. дискреционо право (такође рецидив из времена Јосипа Броза) полиције, па и ако сте чисти као сунце, не добијете оружје. Никад ником није јасно по којим критеријумима функционише институт дискреционог права. Ако је то воља једног човека, да ли то значи, да ако данас одлучује о вашем захтеву, а њега не дај Боже баш данас боли курје око, ви нећете добити оружје. Дискрециона права појединаца, су најбољи увод у корупцију.

Правници тврде, да се степен грађанских слобода и демократије једне земље, огледа управо кроз закон о оружју. Како је могуће да се у Аустрији може купити ловачка пушка само на личну карту, а да је то у Србији немогуће. Зар су Срби мање одговоран народ од Аустријанаца? Ко је тај ко је себи дао слободу, да цео народ прогласи инфериорним у односу на неки други народ? Дали се то држава плаши свог властитог народа, док од њега очекује да јој безрезервно верује у свим експериментима које спроводи над истим. Демократске вредности сваке власти, огледају се управо у либералном односу према својим грађанима а не у рестрикцији права и слобода, а једно од тих права је и право на легално поседовање оружја. По званичним подацима у Србији има 1.100.000 реистрованог легалног оружја што је од прилике 1 оружје на 8 становника, док је у Европи тај број већи, па иде и до 1 оружје на 2 становника. Узмимо на пример да један власник оружја има у просеку два регистрована оружја што је око 550.000 одраслих људи, са правом гласа, али ту су и чланови њихове породице који такође имају право гласа. Е сад нека се запитају они који доносе овакве законе, да ли им нешто значе тих „тричавих“ бар 1.000.000 гласова, или не. И на крају ипак се питамо коме је толико стало да разоружа легалне српске власнике оружја?

НАОС