Nacionalna asocijacija za oružje Srbije

Анализа података оправдава поседовање оружјa

РЕВОЛВЕР СА ЦВЕЋЕМ

По степену цивилне наоружаности грађана, Србија је друга земља на свету. Далеко испред нас су САД, а одмах до нас је Јемен. Швајцарска је четврта, али видно заостаје. Потом у ред стају Финска, Кипар, Саудијска Арабија, Ирак, Уругвај, Шведска, Норвешка, Француска и други. Канађани су 12, Аустријанци 13, Немци 14. Скоро 90% Американаца је наоружано, Срба преко 58%, Јеменаца близу 55%, Швајцараца око 46% – подаци: Small Arms Survey 2007. Ови подаци показују просечну наоружаност грађана по глави становника. Они не обухватају нелегалну наоружаност, а када би, онда би се редослед међу земљама унеколико пореметио. Подаци не обухватају ни легалну војну наоружаност грађана, а када би се и она унела у анализу онда би Швајцарци и Израелци побољшали позицију. Примера ради, у Швајцарској је служење војске обавезно за све мушкарце, који потом добијају машинке да носе кући. Ове пушке не улазе у број цивилно наоружаних грађана. Када им истекне статус у резерви, Швајцарци могу да купе своје оружје – или да га врате. Жене служе војску ако желе, и оне носе оружје кући. У Израелу сви носе оружје кући, и мушкарци и жене, али не могу да га накнадно купе. Ни те пушке, нити пиштољи не улазе у број цивилне наоружаности грађана иако су oни наоружани.

Само је у две земље на свету право грађанина да поседује и носи оружје проглашено уставним природним правом, у САД-у и Јемену. Оно је максимално идеолошки и правно заштићено и „никада" се не може поништити. У свим осталим земљама, оно је везано за обично право грађанина које он искоришћава под условима далеко тежим од оних у овим двема земљама. Редукција овог права иде све до готово забране на било какву наоружаност ватреним оружјем.

Један од главних аргумената за ограничавање права грађанина да поседује и носи оружје је да ће са мање пиштоља у народу бити мање криминала и насилних смрти у породици. Свет без револвера је наводно оаза сигурности.

Подаци то побијају. Управо су државе у којима је грађанину готово забрањено да има пиштољ и да сопственом руком брани свој живот, дом и част своје породице, највише оптерећене криминалом и насилном смрћу изазвану пиштољем, као и другим врстама оружја. Тамо је наоружаност илегална, а насиље је проузроковано сиромаштвом, расизмом и социјалном мржњом. Пиштољ не пуца сам од себе. Те државе су: Хондурас, Свазиленд, Гватемала, Салвадор, Јамајка, Колумбија, Јужна Африка, Панама, Уругвај, Мексико – земље Латинске Америке и Африке. У овим земљама, на 100 хиљада становника погине од пиштоља, у Хондурасу близу 65 лица, до око 12 у Мексику – подаци : Kaiser 2004, Deaths Due to Injury by Firearms per 100 000 Population, StateHealyhFacts.org, 2008-04-08.

Србија стоји одлично, она је у групи европских и ваневропских земаља са малом смртношћу, до 5 несрећа на 100 хиљада становника, са индексом 3,9, заједно са Швајцарцима – 3, 8, Чилеанцима – 3,7, Финцима – 3,6, Хрватима – 3,5, Французима – 3,0. Наравно, Американци су испред са индексом 10,3, али их следе Црногорци са 8,5, Никарагва са 7,3, Грци са 4,8 и други. Ваља узети у обзир да цифре обухватају не једино криминална убиства, већ и самоубиства пиштољима, као и чисте несреће, код рецимо пуњења и расклапања оружја. Ово упозорење је за нас важно.

Ево и зашто: Положај Србије говори да је култура владања оружјем у њој за поштовање. Подаци указују да Срби, у ствари, избегавају да употребе оружје! За народ који је по наоружаности други на свету то је изузетно снажан прилог тврдњи да наоружан грађанин није узрок криминала. Убедљиву већину смрти ватреним оружјем у Србији изазивају самоубице – ови несрећни људи дижући руку на себе дају 72% од укупног броја смрти од ватреног оружја. Неко ће казати: „ А да није имао пиштољ био би жив". Нажалост, вероватно не би, јер је мост на Дунаву близу, ту је и конопац, воз пролази поред куће, гледа са високог балкона надоле... Јапанци после II Св. рата немају цивилно оружје, а када су га и имали, убијали би се из части сечивом. Чак је и стопа убистава у Србији, независно од врсте оружја (пиштољ, нож, секира, отров, бомба, намерне ауто-несреће, чедоморство, итд) међу најнижима у свету. Наша стопа је 1,2 убиство на 100 хиљада становника, док је светски просек 6,2. Уређена и мирна Канада је несигурнија од Србије са стопом од 1,6 , а нису упадљиво бољи од нас ни разоружани Енглези са стопом од 1,0, док су голоруки Данци на Гренланду најгори Европљани са стопом од 19,4 - подаци: Global Study on Homicide 2011, UNODC.

Боља анализа од ове кратке би свакао указала да су Срби одговоран наоружан народ. Злоупотребе има. Али, ако се упоредимо са Новозеланђанима којима је апсолутно забрањено да поседују ручно ватрено оружје, а имају стопу насилне смртности од 0,9, онда је јасно да степен наоружаности народа и заступање права грађанина на оружје не проузрокује криминал и није претња миру и стабилности у земљи. Био народ наоружан или ненаоружан, криминал и неред изазивају беда, језик мржње, идеологије шовинизма, неправедна расподела капитала, лоше образовање, слабо судство, дискриминација и друга зла. Можда је изненађење за све нас, али Србин доказује да упркос свим невољама у својој земљи, из његовог пиштоља вири ружа.

На крају, одавно је позната истина: Забранимо грађанину да поседује оружје - криминалци ће га увек имати. Њих забране не погађају. Они желе да буду дрипци. Чак се и радују, јер ако је грађанин разоружан, неваљалац је сигурнији да ће некажњено починити неподобштину. И још једна истина: Забранимо грађанину да поседује оружје – имаће га само полиција и војска. А ко ће да брани слободу и демократски политички систем? Зар једино полиција... и тајна служба? Грађанин ће мирно да спава? Зар држава није његова, зар сме да буде слабији од војске и полиције? Шта ако се оне одметну и дигну у силу изнад народа? И ко ће да брани општи цивилни ред и мир? Зар полиција брже стиже у кућу у којој је силовање у току од правде оца који ће част своје нападнуте кћери бранити први, са пиштољем, по цену свог живота? Грађанин је прва линија одбране, војска и полиција су другопозивци. Наш народ каже: „Другачије овца блеји кад је гледа вук".

Проф. др Драган Веселинов